Naručili ste sliku i predomislili se – šta umetnik da radi sa već naslikanim portretom?

Portret nije proizvod koji mogu da vratim na policu

Mislim da ljudi ponekad ne razmišljaju o tome koliko se slika po narudžbini razlikuje od slike koju vide gotovu u galeriji ili na sajtu.

Ako vam se dopadne gotova slika, pitate za cenu, razmislite i na kraju je ne kupite – ništa se nije dogodilo. Slika ostaje i možda će sutra pronaći drugog vlasnika.

Kod portreta po narudžbini toga nema.

Vi mi pošaljete fotografiju.

Dogovorimo dimenziju i cenu.

Možda želite drugačiju pozadinu. Možda treba ukloniti neki detalj. Možda spojiti nekoliko fotografija jer želite da na istom portretu budu ljudi koji nemaju zajedničku fotografiju.

I ja onda pravim sliku samo za vas.

Ako nakon svega odustanete, portret ostaje meni.

U redu.

Ali šta da radim sa njim?

Da ga ponudim sledećem kupcu?

„Imam jedan lep porodični portret. Porodicu ne poznajete, ali možda vam odgovara uz nameštaj.“

Naravno da ne.

Zvuči smešno.

I jeste smešno – sve dok niste osoba koja je provela dane slikajući ga.

Najskuplje nije platno. Najskuplje je vreme.

Platno ću ponovo kupiti.

Boju takođe.

Četkice se menjaju.

Ali postoji nešto što ne mogu ponovo da kupim.

Ako sam nekoliko dana slikala ono što ste naručili, tih nekoliko dana više ne postoje.

Mogla sam da ih posvetim drugoj naručenoj slici.

Mogla sam da naslikam nešto što bih ponudila na prodaju.

Mogla sam da radim neki sasvim drugi posao.

A mogla sam i da ne radim ništa.

Nije čak ni važno.

Bilo je to moje vreme i odlučila sam da ga posvetim vašoj slici zato što ste mi rekli da je želite.

I mislim da je upravo to ono što najviše razočara kada neko odustane od već završene narudžbine.

„Predomislio sam se“ – naravno da možete

Svako ima pravo da se predomisli.

Ako me pitate koliko košta portret i cena vam ne odgovara – nema problema.

Ako mi pošaljete fotografiju, raspitate se o dimenziji i roku, a onda kažete da ćete razmisliti – takođe nema problema.

Čak mi je draže da mi kažete:

„Razmisliću.“

Razmislite.

Javite se za nedelju dana, za mesec dana ili nemojte uopšte.

Ali postoji velika razlika između:

i:

Jer kada kažete da počnem – ja stvarno počnem.

Od tog trenutka više nije reč o neobaveznom raspitivanju. Neko je na osnovu vašeg dogovora počeo da radi.

Ako ste znali cenu, zašto ste naručili?

I ovo pitanje vredi postaviti.

Ako umetnik završi sliku i tek onda kaže cenu koju nikada ranije nije pomenuo, to je sasvim druga situacija.

Ali ako je cena bila poznata pre početka rada, onda ste imali priliku da kažete da vam ne odgovara.

I to je potpuno legitimno.

Umetnička slika nije nešto što morate da kupite.

Ako vam je skupa – nemojte je naručiti.

Ako trenutno nemate novca – sačekajte.

Ako niste sigurni da je želite – razmislite.

Ništa od toga nije problem.

Problem nastaje kada nekome kažete da napravi nešto posebno za vas, znajući koliko će to koštati, a onda kada je posao završen odlučite da ga ipak ne želite.

Ono što vi vidite i ono što vidi slikar

Kada vam pošaljem fotografiju završenog portreta, vi vidite gotovu sliku.

Ja vidim sve što joj je prethodilo.

Crtež.

Proporcije.

Mešanje boje kože.

Oko koje nije bilo dobro pa sam ga ponovo radila.

Senku koja je menjala izraz lica.

Usne koje su za nijansu bile pogrešne.

Kosu, odeću, pozadinu i sitne korekcije koje možda nikada nećete ni primetiti.

Odmaknem se od platna.

Gledam.

Vratim se.

Popravim.

Ponovo se odmaknem.

I opet nešto pronađem.

Mi slikari, inače, imamo prilično rastegljivu definiciju rečenice:

„Još samo ovo i gotovo.“

Posebno kada slikamo portret.

Jer nije dovoljno da naslikamo lepo lice.

Nekada nekoliko milimetara promeni ceo izraz.

Ne slikam „neko oko“.

Pokušavam da naslikam njeno oko.

Ne slikam bilo kakav osmeh.

Pokušavam da napravim osmeh koji će neko ko tu osobu voli odmah prepoznati.

To je deo rada koji se ne vidi kada dobijete fotografiju gotovog portreta.

Cena slike nije zbir cene platna i boje

Kada naručujete umetničku sliku, ne plaćate samo materijal koji je završio na platnu.

Plaćate rad.

Vreme.

Znanje.

Iskustvo.

I godine koje su bile potrebne da bi umetnik danas mogao da napravi ono što ste od njega naručili.

Iza načina na koji danas naslikam lice stoje i sve slike koje sam ranije naslikala.

One dobre.

I one koje nisu ispale kako sam želela.

Pokušaji, greške, učenje i godine provedene sa četkicom u ruci.

To važi za mene, ali i za moje kolege koji slikaju, crtaju ili na neki drugi način izrađuju personalizovane radove.

Zato vrednost ručnog rada ne možete izračunati tako što ćete sabrati cenu platna i nekoliko mililitara boje.

A šta ako vam se portret ne dopada?

To je druga stvar.

Ako sam dobila fotografiju i portret ne liči dovoljno – recite mi.

Ako vam smeta neki detalj – recite.

Ako mislite da izraz nije pravi – razgovaraćemo.

Osoba koja poznaje lice koje slikam može primetiti nešto što ja nisam. Razumne korekcije su deo rada i tu ne vidim nikakav problem.

Ali postoji velika razlika između:

i:

Prvo je deo saradnje između kupca i umetnika.

Drugo je odustajanje od personalizovanog rada koji je već napravljen na vaš zahtev.

Lekcija koju umetnici često nauče tek kada ostanu sa slikom

Avans.

Jedna kratka reč koja rešava veliki deo ovog problema.

Mnogim umetnicima je neprijatno da ga traže. Polazimo od sebe.

Dogovorili smo se. Čovek je rekao da želi sliku. Zašto mu ne bih verovala?

A onda jednom završite narudžbinu koju niko ne preuzme.

I shvatite.

Kupac potvrđuje da zaista želi da umetnik počne da radi.

Umetnik prihvata obavezu da napravi ono što je dogovoreno.

Pošteno za obe strane.

Zato ovo pišem i svojim kolegama.

Nemojte da vam bude neprijatno da zaštitite svoj rad.

To što volimo da slikamo ne znači da naše vreme nema cenu.

Umetnost može biti ljubav.

Ali slika po narudžbini je istovremeno i posao.

Čovek neke poslovne lekcije, izgleda, najbolje nauči na sopstvenom platnu.

Srećom, većina ljudi nije takva

I ovo mi je važno da kažem.

Ne želim da nekoliko loših iskustava baci senku na sve divne ljude za koje sam slikala.

Većina ljudi koji naručuju slike poštuje dogovor i iskreno se raduje završenom radu.

Neko naručuje portret za venčanje.

Neko za godišnjicu.

Neko želi da obraduje roditelje.

Neko želi portret deteta.

Neko mi pošalje fotografiju psa koji mu je godinama bio član porodice.

A neke narudžbine imaju mnogo dublju priču – portreti ljudi koji više nisu sa nama.

Tada slika više nije samo nešto što će visiti na zidu.

Postaje uspomena.

Zbog takvih ljudi volim ovaj posao.

Poseban je osećaj kada pošaljem fotografiju završenog portreta i dobijem:

„To je to.“

Još lepši kada mi kasnije pošalju fotografiju slike na svom zidu.

Zbog nekoliko ljudi koji nisu poštovali dogovor ne želim da prestanem da se radujem kada mi stigne nova fotografija.

Samo sam naučila da poverenje i dobra volja ipak moraju da imaju neka pravila.

Jedna molba za kraj

Ne pišem ovo da bih bilo koga odvratila od naručivanja slika.

Baš suprotno.

I dalje želim da mi stigne ona poruka:

„Da li biste mogli ovo da mi naslikate?“

I dalje ću otvoriti fotografiju i početi da razmišljam kako bih je prenela na platno.

I dalje ću se radovati novom portretu.

Ali ako želite nešto da poručite umetniku, imajte na umu da sa druge strane poruke nije mašina.

Tu je čovek.

Ako još niste sigurni – razmislite.

Ako vam je cena previsoka – nemojte naručiti.

Ako nešto ne razumete – pitajte.

Ako vam na završenom portretu nešto smeta – recite.

Sve je to normalno.

Ali ako ste znali cenu, dogovorili šta želite, rekli umetniku da počne, a zatim nakon uloženih sati ili dana rada jednostavno odlučili da sliku više nećete, zastanite na trenutak i zapitajte se:

Kod portreta je to pitanje još jednostavnije:

Ne postoji sledeći kupac koji je slučajno tražio baš portret vaše porodice.

Ne postoji polica na koju mogu da ga vratim.

Ostaju platno i boja.

Ostaje završen portret.

I ostaje vreme.

Moje vreme.

Vreme koje sam mogla da posvetim drugoj slici, drugoj narudžbini ili nečemu sasvim desetom.

Novac se ponovo zaradi.

Vreme ne.

Zato mislim da poštovanje umetničkog rada ne počinje tek kada sliku okačite na zid.

Počinje mnogo ranije.

Onog trenutka kada nekome kažete: