Naručili ste sliku i predomislili se – šta umetnik da radi sa već naslikanim portretom?
O vremenu, materijalu i poverenju koje stoji iza svake personalizovane slike.
Zovem se Vesna Vujinović i slikam već godinama.
I dalje se iskreno obradujem kada mi neko pošalje fotografiju i pita:
„Da li biste mogli ovo da mi naslikate?“
Volim slike po narudžbini. Volim i taj prvi razgovor, biranje fotografije, razmišljanje o dimenziji, pozadini, bojama i svemu onome što će od jedne fotografije na telefonu napraviti sliku na platnu.
Posebno volim portrete.
Možda baš zato toliko razočara ona druga strana ovog posla o kojoj se retko govori.
Neko naruči sliku.
Zna cenu.
Dogovorite šta želi.
Vi počnete da radite.
Provedete sate i dane pred platnom.
Završite sliku.
A onda kupac odustane.
I ostanete da gledate ono što ste naslikali i pitate se:
Dobro. A šta sada ja da radim sa ovom slikom?
Ako je pejzaž, možda ću je jednog dana prodati.
Ako je mrtva priroda, postoji mogućnost da se dopadne nekom drugom.
Ali ako je portret vaše porodice, deteta, roditelja ili kućnog ljubimca?
Kome da ga prodam?
To je pitanje o kojem bih volela da razmisli svako ko naruči personalizovanu sliku, a zatim odluči da je ne preuzme.
Jer umetniku tada nije ostala samo slika.
Ostalo mu je i vreme koje je zauvek potrošeno.
Šta se dešava kada kupac odustane od već naručene slike?
Kada kupac odustane od slike koja još nije započeta, umetnik je možda izgubio narudžbinu.
Kada odustane od slike čija je izrada već počela, umetnik je izgubio i deo svog vremena i materijala.
Ali kada odustane od završene personalizovane slike, posebno portreta, problem je mnogo veći.
Rad je završen.
Vreme je već uloženo.
Materijal je potrošen.
A mogućnost da se taj rad proda drugom kupcu može biti gotovo nikakva.
To je najkraći odgovor.
A iza njega postoji mnogo toga što se na završenoj slici ne vidi.
Portret nije proizvod koji mogu da vratim na policu
Mislim da ljudi ponekad zaborave jednu veoma jednostavnu stvar.
Umetnik ne pravi portrete za lager.
Ne naslikam deset nepoznatih porodica pa čekam da naiđe neko kome će jedna od njih odgovarati.
Portret nastaje zato što ga je konkretna osoba naručila.
Vi mi pošaljete fotografiju.
Možda tražite određenu dimenziju.
Možda želite drugačiju pozadinu.
Možda treba ukloniti neki detalj.
Možda treba spojiti nekoliko različitih fotografija jer želite da na jednom portretu budu ljudi koji nemaju zajedničku fotografiju.
I ja onda napravim sliku prema vašoj želji.
Ako nakon svega kažete da ste se predomislili, portret ostaje meni.
U redu.
Ali šta da radim sa njim?
Da ga ponudim sledećem kupcu?
„Imam jedan lep porodični portret, porodicu ne poznajete, ali možda vam odgovara uz nameštaj.“
Naravno da ne.
Zvuči smešno.
I jeste smešno – sve dok niste osoba koja je provela nekoliko dana slikajući ga.
„Ali umetniku je ostala slika“
Jeste.
Ostala mi je.
Samo što kod personalizovanog rada „ostala vam je slika“ nije baš neka utešna nagrada.
Ako je slika napravljena prema vašoj privatnoj fotografiji, njena najveća vrednost postoji upravo za vas.
Drugom čoveku ne znači mnogo.
Zato je ogromna razlika između gotove umetničke slike koju ste videli u galeriji ili na sajtu i slike koju ste posebno naručili.
Ako odustanete od gotove slike, ona ostaje u prodaji.
Ako odustanete od personalizovanog portreta, umetniku ostaje nešto što možda više nikada neće moći da proda.
A posao je već urađen.
Nije problem samo potrošena boja i platno
Platno ću ponovo kupiti.
Boju takođe.
Četkice se menjaju.
Sve su to troškovi koji pripadaju slikanju.
Ali postoji nešto što ne mogu ponovo da kupim.
Svoje vreme.
Ako sam nekoliko dana slikala ono što ste naručili, tih nekoliko dana više ne postoje.
Mogla sam da ih iskoristim za drugu narudžbinu.
Mogla sam da naslikam sliku koju bih ponudila na prodaju.
Mogla sam da radim nešto za svoj sajt.
Mogla sam, na kraju krajeva, da ih provedem radeći nešto sasvim drugo.
Nije čak ni presudno šta bih radila.
To je bilo moje vreme.
A ja sam odlučila da ga posvetim vašoj slici zato što smo se dogovorili da je želite.
Novac se može ponovo zaraditi. Vreme ne može.
Mislim da je upravo to deo koji najviše zaboli kada neko odustane od već urađene narudžbine.
„Predomislio sam se“ nije isto pre i posle završene slike
Naravno da svako ima pravo da se predomisli.
Ako me pitate koliko košta portret i odgovor vam ne odgovara – nema nikakvog problema.
Ako mi pošaljete fotografiju i pitate da li mogu da je naslikam, a zatim odlučite da ipak ne želite – opet nema problema.
Ako razgovaramo o dimenziji, tehnici i roku, pa kažete:
„Razmisliću.“
Odlično.
Razmislite.
Mnogo više cenim takav odgovor nego narudžbinu u koju niste sigurni.
Ali postoji velika razlika između:
„Razmišljam da naručim sliku.“
i
„Dogovoreno, počnite.“
Kada kažete da počnem, ja stvarno počnem.
Tu prestaje neobavezno raspitivivanje i počinje rad.
Znali ste cenu pre nego što je slika počela da se radi
Ovo je još jedna važna stvar.
Ako umetnik tek nakon završetka rada saopšti cenu koja nikada nije bila dogovorena, onda imamo sasvim drugi problem.
Ali ako je cena bila poznata unapred i prihvaćena, kasnije odustajanje zato što vam iznos više ne odgovara nije nešto što je umetnik mogao da predvidi.
Cena nije nastala kada je slika završena.
Znali ste je pre početka.
Zato, ako vam je skupo – nemojte naručiti.
U tome zaista nema ničeg lošeg.
Umetnički rad nije životna potreba i niko nije dužan da ga kupi.
Ali postoji razlika između toga da odlučite da nešto ne kupite i da naručite da neko to napravi samo za vas, pa tek kada je napravljeno odlučite da ga ipak ne želite.
To su dve potpuno različite stvari.
Ono što se na završenom portretu ne vidi
Kada pogledate fotografiju završenog portreta, vidite sliku.
Umetnik vidi sve ono što joj je prethodilo.
Pripremu platna.
Crtež.
Proporcije.
Mešanje boje kože.
Traženje pravog tona.
Oko koje nije bilo dobro pa je ponovo rađeno.
Senku koja je menjala izraz lica.
Usne koje su za nijansu bile pogrešne.
Kosu.
Odeću.
Pozadinu.
Sitne korekcije.
Odmaknete se od platna.
Gledate.
Vratite se.
Nešto vam smeta.
Popravite.
Ponovo se odmaknete.
Gledate.
I opet se vratite.
Mi slikari imamo prilično rastegljivu definiciju rečenice:
„Još samo ovo i gotovo.“
Obično nije gotovo.
Posebno kod portreta.
Lep portret nije dovoljan – mora i da liči
Kod portreta postoji još jedna vrsta odgovornosti.
Možete naslikati lepo lice.
Tehnički sve može biti dobro.
Ali ako to lice ne liči na osobu sa fotografije, posao nije završen.
Nekada nekoliko milimetara menja sve.
Položaj oka.
Linija usana.
Senka oko nosa.
Oblik obraza.
Izraz.
Upravo zbog toga portret zahteva koncentraciju koju je teško objasniti nekome ko nikada nije pokušao da naslika određenu osobu.
Ne slikate „neko oko“.
Slikate njeno oko.
Ne slikate „nečiji osmeh“.
Pokušavate da naslikate osmeh koji će njena porodica odmah prepoznati.
Zato portret nije samo platno prekriveno bojom.
Cena slike nije cena platna i nekoliko tubica boje
Ovo je možda jedna od najvećih zabluda kada govorimo o ručnom radu.
Koliko košta platno?
Koliko boje je potrošeno?
Koliko onda stvarno „vredi“ slika?
Ali kada kupujete umetnički rad, ne kupujete materijal.
Materijal je samo njegov fizički deo.
Plaćate vreme.
Plaćate znanje.
Plaćate iskustvo.
I plaćate godine tokom kojih je neko učio da bi danas mogao da napravi ono što ste od njega naručili.
Iza načina na koji danas naslikam lice stoje sve slike koje sam ranije naslikala.
One kojima sam bila zadovoljna.
I one kojima nisam.
Svi pokušaji.
Sve greške.
Sve ono što sam morala da naučim.
I verujem da isto mogu da kažu moje kolege, bez obzira na to da li slikaju uljem, akrilom, crtaju olovkom ili rade nekom drugom tehnikom.
Ovo nije samo moj problem
Upravo zato sam odlučila da napišem ovaj tekst.
Meni se dogodilo.
Dogodiće se verovatno ponovo.
Ali znam da nisam jedina.
Razgovarajte sa ljudima koji izrađuju bilo šta personalizovano i čućete slične priče.
Portrete.
Ilustracije.
Ručno rađene predmete.
Radove prema posebnim dimenzijama.
Sve što je napravljeno za jednu konkretnu osobu nosi isti rizik.
Kupac može da ode.
Personalizovani rad ostaje.
Zato ovo nije priča o jednom kupcu niti tekst kojim želim bilo koga da prozivam.
To bi bilo suviše jednostavno.
Mnogo mi je važnije da neko ko sledeći put poželi da naruči portret zastane na trenutak i shvati šta njegova narudžbina znači osobi sa druge strane.
A šta ako kupac nije zadovoljan portretom?
To je nešto sasvim drugo.
I želim vrlo jasno da napravim tu razliku.
Ako portret nije ono što je dogovoreno, razgovarajte sa umetnikom.
Ako smatrate da lice ne liči dovoljno – recite.
Ako vam neki detalj smeta – recite.
Ako postoji razumna korekcija koju umetnik može da napravi – dogovorite se.
Osoba koja poznaje lice sa fotografije može primetiti nešto što umetniku promakne.
To je deo rada.
Ali postoji velika razlika između:
„Nešto na portretu mi ne odgovara, možemo li ovo da korigujemo?“
i:
„Slika je u redu, samo sam se predomislio.“
Prvo je saradnja.
Drugo je odustajanje od rada koji je neko napravio zato što ste ga vi naručili.
Nemojmo mešati te dve stvari.
Zašto umetnici traže avans za portret i slike po narudžbini?
E, tu dolazimo do lekcije koju mnogi umetnici nauče tek kada ostanu sa nepreuzetom slikom.
Avans.
Nekada nam je neprijatno da ga tražimo.
Polazimo od sebe.
Dogovorili smo se.
Čovek je rekao da želi sliku.
Zašto mu ne bih verovala?
I počnemo.
A onda jednom završite narudžbinu koju niko ne preuzme.
Možda vam se dogodi i drugi put.
I shvatite da avans nije znak nepoverenja.
Avans je potvrda da su obe strane ozbiljno shvatile dogovor.
Kupac potvrđuje da zaista želi da umetnik počne da radi.
Umetnik se obavezuje da će posao uraditi prema dogovoru.
Jednostavno.
Pošteno za obe strane.
Poruka mojim kolegama: tražiti avans nije nepristojno
Ovo pišem i sebi, ali i kolegama koje su možda prošle isto.
Ne treba da nam bude neprijatno da zaštitimo svoj rad.
To što volimo da slikamo ne znači da naše vreme nema vrednost.
To što bismo možda slikali i da nam niko ne plaća ne znači da smo dužni da besplatno izrađujemo tuđe narudžbine.
Postoji velika razlika između slike koju sam odlučila da naslikam za sebe i slike koju sam naslikala zato što je neko rekao:
„Želim baš to. Napravite mi.“
Umetnost može biti ljubav.
Ali rad po narudžbini je istovremeno i posao.
Te dve stvari se međusobno ne poništavaju.
Zato je jedna od lekcija koju ovakva iskustva donesu vrlo jednostavna:
Personalizovan rad ne bi trebalo započinjati bez jasno dogovorenih uslova i avansa.
Čovek neke poslovne lekcije, izgleda, najbolje nauči na sopstvenom platnu.
Ipak, većina mojih kupaca nije takva
Ne bih volela da neko pročita ovaj tekst i pomisli da su iskustva sa naručivanjem portreta uglavnom loša.
Nisu.
Naprotiv.
Ogromna većina ljudi koji od mene naručuju slike poštuje dogovor i raduje se završenom radu.
Neko naručuje portret kao poklon za venčanje.
Neko za godišnjicu.
Neko želi da obraduje roditelje.
Neko želi portret svog deteta.
Neko mi pošalje fotografiju psa koji mu je godinama bio član porodice.
Postoje i mnogo emotivnije narudžbine.
Portreti osoba koje više nisu sa nama.
Tada slika prestaje da bude samo dekoracija.
Postaje uspomena.
Zbog tih ljudi volim ovo što radim.
Poseban je osećaj kada završim portret, pošaljem fotografiju i dobijem poruku:
„To je to.“
Još lepši kada mi kasnije pošalju fotografiju slike koja već visi na njihovom zidu.
Zbog nekoliko loših iskustava ne želim da izgubim radost koju osećam kada stigne nova narudžbina.
Samo sam naučila da radost i poverenje ipak moraju da imaju i neka pravila.
Ako niste sigurni da želite sliku – nemojte je još naručiti
Zaista je toliko jednostavno.
Pitajte za cenu.
Pošaljite fotografiju.
Pitajte koliko traje izrada.
Pitajte koje dimenzije preporučujem.
Razmislite.
Javite se za nekoliko dana.
Ili nemojte.
Neću se naljutiti zato što ste pitali, a niste naručili.
Ali ako niste sigurni, nemojte reći:
„Počnite.“
Mnogo je poštenije reći:
„Razmisliću.“
Jer onog trenutka kada kažete da počnem, za mene vaša slika više nije ideja.
Postala je posao.
Jedna molba za kraj
Ne pišem ovo da bih bilo koga odvratila od naručivanja slika.
Baš suprotno.
I dalje želim da mi stigne ona poruka:
„Da li biste mogli ovo da mi naslikate?“
I dalje ću otvoriti fotografiju i početi da razmišljam kako bih je prenela na platno.
I dalje ću se radovati novom portretu.
Ali ako želite nešto da poručite umetniku, imajte na umu da sa druge strane poruke nije mašina.
Tu je čovek.
Ako još niste sigurni – razmislite.
Ako vam je cena previsoka – nemojte naručiti.
Ako nešto ne razumete – pitajte.
Ako vam na završenom portretu nešto smeta – recite.
Sve je to normalno.
Ali ako ste znali cenu, dogovorili šta želite, rekli umetniku da počne, a zatim nakon uloženih sati ili dana rada jednostavno odlučili da sliku više nećete, zastanite na trenutak i zapitajte se:
Šta sada očekujete da umetnik uradi sa njom?
Kod portreta je to pitanje još jednostavnije:
Kome da prodam vaše lice?
Ne postoji sledeći kupac koji je slučajno tražio baš portret vaše porodice.
Ne postoji polica na koju mogu da ga vratim.
Ostaju platno i boja.
Ostaje završen portret.
I ostaje vreme.
Moje vreme.
Vreme koje sam mogla da posvetim drugoj slici, drugoj narudžbini ili nečemu sasvim desetom.
Novac se ponovo zaradi.
Vreme ne.
Zato mislim da poštovanje umetničkog rada ne počinje tek kada sliku okačite na zid.
Počinje mnogo ranije.
Onog trenutka kada nekome kažete:
„Želim da ovo naslikate za mene.“
Želite portret ili sliku po narudžbini?
Pošaljite fotografiju i dogovorite dimenziju, tehniku, cenu i rok pre početka rada.